Вести
Почетак пројекта
Ученици петог разреда Основне школе „Свети Сава“ у Београду започели су у септембру 2019. са својим наставницама пројекат Месец и ја. Причали су о томе да Месец може бити значајан како у књижевности тако и у астрономији. Ширили су и развијали причу о томе да се Месец може посматрати кроз књижевна дела: приче, бајке, песме. Ђаке који су били учесници овог пројекта посебно је заинтересовала мисија Аполо 11. Њихову посебну пажњу је привукла чињеница да је у слетању човека на Месец учествовало чак седморица Срба.
У развоју пројекта који је био препуштен машти ученика, највећи труд и знање показали су ученици одељења V1.
Димитрије Белић V1
Месец и ја
Ученици V1 ОШ „Свети Сава“ у Београду учествовали су у интересантном пројекту у септембру и октобру 2019.
На часу српског језика и књижевности, добили су задатак да напишу причу Месец и ја инспирисану познатим причама Бранка Ћопића и Стевана Раичковића: „Поход на Мјесец“ и „Бајка о дечаку и Месецу“.
Сви ученици су добро одрадили задатак, написали су веома лепе саставе и потом их прочитали на наредном часу. Наставница српског језика Драгана Јањић била је веома задовољна и похвалила је најмаштовитије радове.
Сава Петковић V1
Занимљив домаћи задатак
Пре неколико дана радили смо домаћи задатак на тему „Месец и ја“. На часу српског језика радове су читали поједини ученици који су се јављали. Сви састави су били добри и занимљиви. Неки су писали како су отишли на Месец, а неки како су причали са Месецом. На мене је највећи утисак оставио рад Петре Шушњар која је писала да је са чаробном вилом отишла на Месец и играла се са шареним меканим лоптицама. Њен рад ми је био много занимљив и много ми се свидео.
Јована Петровић V1
Месец и ја
Ученици петог разреда су на часoвима српског језика читали своје саставе на задату тему „Месец и ја“.
Прво је свој састав прочитао Милорад. Његов састав је био лепо написан и врло интересантан. После њега је читала Александра која је написала врло маштовит састав.
Следећег јутра прво је читала Марина. Ученици су прокоментарисали њен рад и закључили да у њему нема довољно детаља и описа. После тога је Леда прочитала састав. Био је леп.
Наставница је, након што је саслушала све саставе, закључила да у некима има премало описа.
Марина Милојковић V2
Инспирисана народним митолошким песмама
Леда Стојановић је написала бајку Северњача.
Приче
Месец и ја
Месец, та велика, бљештава сфера, често заокупља моје мисли. Ноћу док седим у својој соби, посматрам ту загонетну белу куглу како се промаља кроз гране платана испред мог поткровља. Некад изгледа питомо, а некада застрашујуће. Али, кад год се запитам шта за мене представља Месец одговор је увек исти - Месец је једна блистава жеља.
Када сам била мала, или барем много млађа него сада, веровала сам да на Mесецу живи вила са фењером. Та вила би ноћу силазила на Земљу и испуњавала деци жеље које пожеле преко дана. Знала сам да она постоји јер сам у зору сваког дана примећивала светлуцави траг који је остављала за собом. Тада сам у то веровала, а онда сам порасла.
Сећам се као да је јуче било. Једне вечери сам рано заспала, али ме пробудио бљесак јарке светлости. Поред мог кревета стајала је сићушна вила и држала фењер испуњен хиљадама свитаца који су се ужурбано сударали унутар њега. Вила ми је прстом показала да кренем са њом. У руци је држала бљештави прах који је онда бацила према небу и створила стазу која се пружала до Месеца. Кретале смо се стазом једва чујним корацима. Окруживала нас је нека чудна тишина, тишина која звучи као непрекидна музика између планета. Чинило ми се као да путујемо читаву вечност. На крају стазе чекао је Месец. Био је велики, непрегледан и покривен светлуцавим прахом. Изненадио ме је да није био бео, већ је сијао у свим бојама дугиног спектра. Месец је био настањен чупавим лоптицама у свим бојама. Шарене лоптице су весело скакале и поздрављале ме. Издвојила се једна ружичаста и позвала ме да се играмо. Заједно смо се превртале, скакале, смејале и певале. Скупљале смо прашину са цаклећих месечевих поља и пеле са на његова брда и гледале на Земљу са њих. Време је брзо пролазило и учинило ми се да сам предуго на Месецу. Одједном ми је недостајала кућа. Вила са фењером ме је упитала која је моја жеља. Одговорила сам само једну реч: „Кућа“. Следеће чега се сећам је да сам се пробудила у свом кревету.
Данас знам да је то био сан, али и даље када бацим поглед на Месец пожелим неку жељу. Често помислим да се неко игра горе и да ће светлост Месеца помоћи некоме да нађе пут до свога дома у мрачној ноћи.
Петра Шушњар V1
Месец и ја
Машта ме је одвела у потрагу за Месецом. Ноћ је тамна, тиха и нежна, а изнад мене је ведро небо. Посматрам звезде које се играју и као да ми једна од њих намигује. Гледам је и чини ми се да хоће нешто да ми каже. Чудно ми је то, као да је издвојена од свих у неком свом кутку. Што је више гледам, примећујем да је тужна. Питам: „Које тебе муке муче? Да ли могу да ти помогнем?“ Рекла ми је своје муке. Не тако давно Месец је отишао да се прошета, али се није вратио. Тамо иза оних врхова планина, Месец је волео да оде и да се одмори. Сада су све звезде забринуте јер нема његове светлости да обасја небо. „Када његове светлости нема, ми не знамо којим путем да се вратимо кући“, рекла је. Заплакала је и знао сам да ћу јој помоћи да нађе Месец. Пошао сам у дуг и тежак поход. Ишао сам преко потока, планина, река, ливада и језера док нисам наишао на беле мердевине направљене од облака које воде до пећине на врху планине, скривене у облаку.
Попео сам се до пећине. На њеном уласку сусрео сам се са страшним дрветом које ми није дало да идем даље. Чак није хтело да прича са мном. Схватио сам да је веома усамљено и да је зато заробило Месец - Месечева светлост је сада била његово друштво.
Тек кад сам загрлио дрво и показао му своју љубав, оно је почело да говори. Месец и ја смо му обећали да ће га сваке вечери посетити једна звездица и тако неће бити сам.
Месец је био слободан, његова светлост ме је обасјала и као на најлепшем облаку вратила до места одакле сам и пошао. Звезде су нашле пут до куће, тужна звезда се насмешила, сад је била срећна.
Поносан сам јер сам решио проблем. Месец је на небу, гледам у њега и маштам.
Миша Ђорђевић V1
Месец и ја
Као мали дечак често сам се питао шта су звезде на небу и одакле долазе. Гледао сам када падне мрак како небо светлуца док га Месец осветљава као велики фењер.
Једног лета био сам на селу код рођака. Гледао сам цртани филм у ком се Месец игра и весели док ствара звезде.
„Да ли Месец стварно овако ствара звезде?“, питао сам.
„Можда их не прави он“, добацио је мој ујак уз благи осмех.
„Пошто си ти бавиш астрономијом, да ли знаш како су звезде настале?“.
„Ово је озбиљна тема, идемо напољу, открићу ти једну тајну.“
Изашли смо у двориштe, небо је било пуно звезда, као да је неки сликар дошао и нацртао разбацане светле тачке по тмурном и мрачном небу. Лежећи на трави, уживао сам у призору и размишљао како звезде настају.
Ујак је причао о томе да на Месецу постоје патуљци који га чисте. То им је господар Универзума, отац Месеца и Сунца и свих звезда, наредио да раде како би Месец ноћу сијао. Они стварају и звезде и брину о томе да оне сијају да би их људи видели.
„Шта ако на небу нема звезда, шта су онда патуљци радили?“, упитао сам.
„То се ретко дешава, патуљци понекад буду уморни од рада, па задремају. Али, већ следећег дана наставе посао и звезде поново светле.“
Одједном, учинило ми се да нешто пада са неба!
„Пада звезда, брзо замисли жељу!“, узвикнуо је ујак.
Зажмурио сам и замислио жељу да видим како патуљци чисте Месец. Када сам отворио очи, Месец ми је изгледао светлији и већи него иначе. Из њега је избијала блистава месечева прашина која се претварала у звезде. Мали патуљци са белим капама махали су својим четкама.
„Хеј, Мито, шта гледаш?“, прекинуо ме ујак.
„Види! Тамо су патуљци који чисте Месец и стварају звезде.“
„Где? Ја не видим ништа?“, питао је ујак.
Погледао сам поново и запрепастио се када сам схватио да их нема. Ни дан данас ми није јасно како се то догодило.
Те ноћи сам заспао размишљајући да ли ће патуљци очистити Месец да би светлео и следеће ноћи.
Димитрије Белић V1
Месец и ја
Свако вече када се успављујем, гледам Месец на небу. Он је моје ноћно светло које ми шаље лепе снове.
Једне ноћи сам се пробудила и видела мали жути сјајни Месец како стоји тачно испред мене. Рекао ми је да пођем са њим у авантуру на планету Снова. Била сам веома узбуђена, али нисам знала каква је то планета. Месец се само насмејао и рекао да ћу убрзо сазнати. Прихватила сам и кренула са њим.
Планета Снова је била чаробна. Свуда је било шарено дрвеће, необичне биљке и чудна мала бића предивних боја. Месец ми је рекао да је ово његов дом када је Сунце на небу. Тада он спава и сања, а са њим и сва бића на планети. Док смо шетали, појавило се велико створење које је изгледало као огроман феникс са оштрим кљуном, бодљама и роговима. Зграбило је својим канџама Месец и одлетело са њим. Уплашила сам се и забринула.
Сетила сам се како ми је причао да је цела планета весела и срећна осим једног тужног створења. Питала сам друга необична бића да ми помогну да нађем Месец. Рекла су ми да га је Зоро, како се звало створење, однео у шуму. Била је то густа шума пуна високог дрвећа. Видела сам сјај Месеца и убрзо га пронашла заробљеног између неколико стабала. Зоро је скупљао храну са дрвећа. Шуњала сам се да ме не види, пришла Месецу и питала шта се десило. Рекао ми је да је створење тужно зато што не може да спава и усамљено док сва друга бића спавају и зато жели да Месец буде са њим и прави му друштво.
„Зашто не може да спава?“
„Сувише је светло за њега у овој шуми у којој живи, а не може да спава ако није потпуни мрак. Пре месец дана јака сунчана олуја је срушила његову кућу у којој је могао да направи мрак. Покушао сам да је поправим, али ме он зароби сваког дана и не могу да је завршим.
„Постоји ли неко место на планети у коме је потпуна тама и које може да буде његова нова кућа?“
„Сад сам се сетио! Пећина на крају планете. Да,то је решење!“
„Хеј, Зоро! Хоћемо ли сада у шетњу до краја планете?“, питао је Месец.
„Може“, обрадовао се Зоро“, ухватио Месец и полетео. Ја сам седела у месечевом крилу и летела заједно са њима.
Кад смо стигли до краја планете, све је било црно.
„Зоро, знаш ли шта је ово?, питао је Месец.
„Пећина мрака, знам, играо сам се у њој када сам био мали.“
„Да, и то је твоја нова кућа.“
Зоро је остао у пећини. Сви смо били срећни. Пошто сам била јако уморна, Месец ме је однео кући. Поздравила сам се са њим и заспала.
Надам се да ћу поново ићи у неку нову авантуру са Месецом.
Александра Дивац V2
Филм Ванземаљац
Сценарио: Леда Стојановић
Режија: Леда Стојановић
Глуме: Сења Бутковић и Александра Дивац
